Андра Гавриловић

Дела Андре Гавриловића у Ресавској библиотеци.

кликни на фотографију

Андра Гавриловић je рођен 29. јуна 1864. г. у Свилајнцу (по старом календару). Отац Јанићије – Јања је окружни и срески начелник, пореклом из Груже, а мајка Добросава домаћица. Основну школу је учио у Жабарима, а гимназију у Чачку, Београду и Крагујевцу, где je матурирао 1883. године. Филолошко-историјски одсек Филозофског факултета у Петрограду завршио je 1887. године.

Веома је плодан педесетогодишњи књижевни и научни рад Андре Гавриловића и броји неколико хиљада библиографских јединица. У државној служби каријеру је почео и завршио као гимназисјки професор.

Предавао je у гимназијама у Крушевцу (1887-1888), Крагујевцу (1888 -1891) и Београду (1891-1894), у Учитељској школи у Јагодини, гимназији у Нишу (1895-1899). Био је шеф коректора Државне штампарије (1899) и професор гимназије у Београду (1899-1904).

Услед неслагања са министром просвете поднео је оставку и овај чин образложио у чланку Моја оставка (1904). Завиднију каријеру није остварио због учешћа у полемикама са истакнутим личностима оног времена, али и политичког ангажовања (члан ондашње Радикалне странке). Краљевим указом враћен је у службу као професор гимназије у Нишу (1905-1908), затим професор гимназија у Шапцу (1908), а потом и у Београду (1909-1910). На сопствену молбу пензионисан је 1910.г.

Гавриловићево учествовање у политичком, научном и књижевном животу Србије није престало пензионисањем. 1914. године по налогу владе борави у поверљивим мисијама у Војводини, Бечу и Дубровнику.

За време Првог светског рата повлачи се са српском војском преко Албаније, да би 1916. и 1917. године боравио у Паризу, и одржао више предавања из политичке и културне историје на француским књижевно-културним вечерима. Из Париза предузима честа путовања: борави у Тосату, на обали Атланског океана (1917), Монте Карлу (1918).

У Француској се обрео и 1920. г. и у фебруару и марту одржао предавања из културне историје Србије. У децембру 1922. путује по Корзици у Ајачију, а 1923. по Мароку, Тунису и Алжиру.

После повратка у Југославију наставља своју публицистичку делатност, држи предавања из културне прошлости.

Умро је 24. фебруара 1929.г. у Београду, а сахрањен је по изричитој жељи без присуства јавности у кругу најближих рођака и ретких пријатеља у породичној гробници у Крагујевцу.

Андра Гавриловић је оставио богат научни и књижевни рад. Објављивао је песме, приповетке, романе, хумореске, драме. Истраживачи су открили да је Гавриловић објавио неколико хиљада радова у часописима, листовима и календарима под више иницијала, псеудонима и шифара.

Славу је стекао студијама и чланцима из историје књижевности у којима се огледао као књижевни критичар, историчар књижевности и биограф. Држао је предавања на различите теме из културне историје, писао путописе. Преводио је с руског, пољског, словачког, словеначког, енглеског, немачког и француског језика. Од савременика био је хваљен, али и оспораван. Полемисао је са Јованом Скерлићем, Павлом Поповићем, Станојем Станојевићем, Јованом Томићем и др. око различитих књижевно-историјских проблема. Увео је у књижевност Борисава Станковића и написао предговор за његову прву књигу приповедака.

Ретки су књижевни догађаји који који су прошли без његовог учешћа. Један је од оснивача Српске књижевне задруге 1892.,члан књижевно-уметничке заједнице, Удружења новинара (1897), Друштва Светог Саве. Покренуо је и сарађивао у водећим књижевним часописима. Посебно се истакао као уредник часописа и листова: Искра,коју је основао (1898), Народ (1902), Труба (1908-1909), а био је и сауредник или члан редакције: Народа (1896-1897), Кола (1889,1903) и Градине (Ниш, 1900).

Књижевни рад започео је поезијом и прву песму је објавио 1882.г. Преко сто песама објавио је у циклусима, споменицама, у периодици, или у самосталним песничким збиркама. Песме су имале пригодан карактер, инспирисане су историјским и легендарним догађајима или значајним датумима из српске прошлости и културне историје. Збирке песама Мајске ноћи (1891), Вечерња румен (1930).

У прозним радовима писао је на историјске теме надахнуте легендама, народним животом, често романтичне, са моралним и патриотским порукама и са наглашеним осећањем за епску прошлост свога народа. Издао je велики број збирки приповедака (Длетом по стени, 1895, Ашинске приче (1896,1927) Снежно прамење, 1898, Лепа Агнеса, историјска приповетка, 1926, Невина чаробница, Ватра се гаси, Капетан Ика и његово време 1927, Бели снови, Грлица, Шарен снег,1928, Галебови приче за децу, Приповетка, 1930.

За велике теме одабрао je форму романа. Романи Прве жртве (1893, 1936) и Бањско злато (1894,1926) имали су по два издања. Деспотова властела (1896, 1927) и претходни Бањско злато хваљени су од критике и јавности. По изласку из штампе тираж од 2000 примерака био је убрзо распродат. Историјски ромaни о краљу Милутину и Симониди и о градњи манастира Бањске, о деспоту Стефану, писани су надахнуто, са живим дочаравањем историјских догађаја, донели су Андри популарност и успех. Бањско злато и Деспотову властелу за штампу је препоручио Стојан Новаковић и оба романа су освојила за оно време престижну Коларчеву награду – из фонда Књижевне Задужбине Илије Милосављевића Коларца. За част и хлеб, роман (1931).

Од раних година Андра је писао и драме, позоришне критике или преводио драме страних аутора. Већином су сачуване само у рукопису. Андрија Хумски, трагедија (1888), драмске слике У зори слободе, Деоба Јакшића, Романца о љубави Омера и Мериме (1924). Изведене су драмске алегорије о Гундулићу и Стерији.

Савременицима и данашњим читаоцима најпознатији је као књижевни историчар и биограф. Значајем се у његовом опусу издвајају радови из историје, из усмене, народне књижевности и дубровачке књижевности.

Његова биографија Светог Саве објављена 1900.г. према оцени Симе Ћирковића, један је „од најзначајнијих и најуспелијих радова о првом српском архиепископу“. Објавио је и дела Принос историји ослобођења Србије (1900), Из српске историје, личности и догађаји (1901), Ко је Ђемо Брђанин, расправа (1901), Сима Милутиновић према Илирству (1902), Београдска Велика школа 1808-1903 (1902), Знаменити Срби XIX века (1901-1904), Доситије у Србији 1807-1811(1902), Народне школе у Србији 1803-1815 (1903), Јубиларна споменица (1904), Цртице из Ослобођене Србије, Књижевне слике (1904), Двадесет српских народних приповедака (1906), Цртице из живота београдске полиције, Доситије у Београду (1911), Седамдесет анегдота из живота српских књижевника (1911), Историја српске и хрватске књижевности народног језика (1910), Историја српске и хрватске књижевности усменога постања (1912), Историја српске и хрватске књижевности покрајинско-народног језика (1913), Историја српске и хрватске књижевности I-IV (1910-1913), Словенска путовања (1922), путопис, Српска историјска читанка, књ. I-II (1925-1926), Јован Рајић, Љубомир П. Ненадовић као историчар, Стогодишњица Вукова буквара (1927).

Ђорђе Сп. Радојичић, пише о Гавриловићу као истакнутом научном раднику у проучавању нашег средњег века, док горе побројани прилози о Доситеју, Вуку, Његошу, Сими Милутиновићу, Ђури Јакшићу, Бранку Радичевићу, Великој школи и народној поезији и данас чине незаобилазну грађу за даља проучавања.

И Гавриловићевим компаратистичким студијама поклоњена je дужна пажња. Он je уложио много труда у откривању и тумачењу веза између нас и других, пре свега Словена. Нада Ђорђевић за његов рад о Вацлаву Ханки пише да je „Један од најбољих, и свакако најтачнији и најобавештенији чланак…”.